Замак

Пето поглавље

   Већ сам била донела одлуку да се нећу враћати кући, тако да смо предвече Силви и ја почеле да тражимо неки заклон, што није било тако тешко обзиром да је било лето и да су ноћи биле топле. Наредних неколико дана смо провеле тумарајући преко планина и уживајући док нисмо дошле до велике реке на чијој сам обали у даљини спазила замак. Пут до њега је био уништен и одроњен на много места, а обала је углавном била стрма и непроходна тако да смо се вратиле у шуму и пришле му са друге стране. Из близине је деловао још импозантније иако је био запуштен. Високе куле су се издизале из обронака планине и спуштале све до воде, док је најмања од њих штрчала из саме реке, као неки прудужени крак. Цело место је одисало атмосфером напуштене туристичке атракције, а улазак у унутрашњост кула ми је потврдио сумње обзиром да је свуда било разбацано ђубре од разноразних грицкалица, флаша, улазница и још које чега. Без обзира на то, куле су и изнутра биле једнако импозантне и занимљиве тако да сам се весело бацила у истраживање које су спонтано претворилу у играње жмурке са Силви. Њој је скривање много боље ишло него мени, али се ја нисам предавала. Чула сам неку буку из просторије поред и помислила како сам имала среће што је била неопрезна и тако се лако одала. Ускочила сам кроз отвор у просторију одакле је бука потицала са победоносним осмехом на лицу, само да би ме дочакала једна од најслађих сцена које сам до тад видела. Силви се превртала и ваљала по поду са два мечета потпуно занесена у игри. Мало ми је фалило да им се одмах придружим, али сам се обуздала јер сам знала да тамо где има беба мора да буде и мама, а мама медвед би представљала озбиљну опасност. Као да је чула моје мисли, иза ћошка се појавила медведица у свој својој величини, гуркајући пред собом и четвртог члана породице. Нисам сигурна која од нас две се више изненадила, али као и увек, пре него што је и једна од нас успела да одреагује, Силви се створила поред мене и скоро у потпуности ме обгрлила својом фигуром. Ово је било довољно да медвед преда мном спусти гард и смести се тако да су јој сва три мечета била пред очима. Неколико пута сам већ посумњала да Силвино присуство утиче на животиње да ме се не боје и да сам зато имала прилике да присуствујем њиховим скривеним животима, али како смо пре овога наилазиле само на ситне животињице ову теорију нисам могла да потврдим. Све до сад. Осећала сам се изузетно привилеговано што ми је било дозвољено да се придружим овој изванредној породицу у поподневу које је изгледа било намањено опуштању. Време нам је пролетело у игри, малишани су деловали неуморно, а због смотаности су били још слађи. Несташко који се и први пут негде загубио је овог пута успео да заглави главу у неку пластичну теглу покушавајући да дохвати мрвице са њеног дна. Цела сцена је била бизарна и прилично смешна. Он је млатио главом лево-десно и тетурао се уназад док су се остала два мечета мотала око њега саплићући га и чикајући га. Након неколико минута ове урнебесне сцене одлучила сам да му помогнем да скине теглу са главе, јер ми је деловало да је почео да се плаши и замара од беизлазне ситуације у којој се нашао. Испостваило се да скинути то са његове главе уопште није тако једноставан задатак, не знам само како је тако лако успео да се увуче у њу. Без обзира колико је цимала и окретала нисам успевала да је скинем. Одлучила сам се да покушам да је исечем перорезом. Плашила сам се да га случајно не повредим, али већ се доста смирио, мислим да је био исцрпљен од батргања у празно. Дубоко сам удахнула и завукла оштрицу између крзна и пластике, а затим једним брзим покретом засекла отвор тегле довољно да га разлабавим. Док је мече схватило шта га је снашло ја сам успела да му у потпуности свучем целу ствар са главе. Страх да не повредим то младо створење и одговорност која је била у мојим рукама су представљале једну од најстрашнијих ствари које сам морала да урадим до тад. Нисам ни слутила да су ме у будућности чекале још многе сличне ситуације. Праву тежину целог догађаја сам осетила тек кад је мечка одвела мечиће након фијаска са теглом, а Силви и ја остале да нађемо погодно место у замку да преноћимо. Већ у суседној кули сам наишла на костур неке животињице помешане са отпадом у ћошку. То ми је створило малу нелагоду, али сам знала да је смрт саставни део живота, поготово у дивљини. Међутим, то ме није припремило на оно на шта сам наишла одмах у просторији до. На поду је лежао костур неке животиње. Нисам могла да установим која је врста била у питању обзиром да јој је глава била заглављена у тегли идентичној оној коју сам ја претходно скинула са мечета. Осетила сам мучнину у стомаку знајући колико се та животиња мучила док је умирала, а затим и схвативши да би иста судбина чекала и оно несташно мече да ја нисам била ту. Угризла сам се за усну и окренула главу од грозног призора само да би ме дочекале сличне сцене разбацане ту и тамо по просторији. Изјурила сам одатле и почела да узрујано тражим излаз. Тек што сам се нашла поново напољу на трави саплела сам се и нашла надомак мале риђе веверице која је лежала у трави неприродно. Пружила сам руку ка њој са стрепњом у срцу и тада угледала да је неприродност њеног покрета била проузокована не само беживотном укрућеношћу већ и увијеној позицији тела које је било заглављено у некој мањој тегли. Нисам више могла да обуздам емоције и сузе су почеле да ми се сливају низ лице. Силви се привила уз мене и ја сам је чврсто загрлила. Не знам колико дуго сам провела седећи тако на трави са Силви у загрљају пре него што сам престала да плачем и отупело почела да се одаљавам што даље од тог грозног места. Није постојао ниједан разлог за бол и патњу кроз која су та створења морала да прођу. Њихова смрт је била потпуно непотребна и окрутна. Огорченост коју сам осећала према људима из мог града је почела да се шири на све људе. Одлука да останем са Силви у природи и да се више не враћам у цивилизацију се чинила исправнијом него никад. Ту ноћ сам провела врло немирно. У мени је почела да се јавља и грижа савести што сам се смејала мечету док је покушавало да се ослободи смртноносне замке у којој се нашло, као и чињеници да сам можда могла да помогнем оној веверици само да сам наишла на њу раније, да се нисам забављала цео дан у замку....

  Јутро ме је дочекало са црним мислима и још горим расположењем. Одсутно сам пратила Силви по шуми, без трунке радости или одушевљена које су до тад биле саставни део сваке наше активности. Непријатно сам се изненадила када сам се поново нашла пред зидинама које су скривале извор моје туге и огорчености. Силви се без застајања упутила унутра, али овог пута нисам могла да се натерам да је пратим. Само сам збуњено стајала у месту. Убрзо се вратила носећи у устима пластичну чашу коју ми је испустила испред ногу, а затим се вратила унутра. Ово се понављало док се преда мном није створила повећа гомила отпада. Тек сам тад разумела шта је Силви радила. Преузимала је ствар у своје руке. Исте секунде сам јој се придружила, можда ме неће проћи грижа савести, али макар могу да спречим будуће трагедије. Пречешљала сам цео замак док нисам нашла неке велике празне буриће. Они ће послужити уместо контејнера, обзиром да сам могла да их затворим тако да ништа не може да испадне из њих. Није баш било идеално решење, али друго нисам имала. Наредних неколико дана смо провеле скупљајући ђубре из замка и његове околине у те буриће, пажљиво избегавајући просторију са чијим садржајем још увек нисам могла да се суочим. Кад више нисмо имале шта да чистимо знала сам да више није било одлагања. Док сам се ја психички спремала да се запутим унутра Силви је донела ону веверицу, сада ослобођену својих пластичних окова, и почела да копа мекану земљу. Када је направила рупу задовољавајуће величине спустила ју је унутра и затрпала. Угледала сам се на њу, нашла неко дрво и направила већу рупу одмах поред, а затим се тешка срца упутила да урадим оно што сам знала да је исправно, а што ме је ужасавало. Сусрет са сценом невеликог костура и пластичном теглом место главе ми ништа лакше није пао него први пут, иако сам знала шта ме очекује. Поново сам се угризла за усну, али сам овог пута пришла и исекла теглу пред собом, не усуђујући се баш да погледам директно шта се крило у њој. Скупила сам све кости у платно које сам претходно нашла, а затим сам устала и поновила исти процес све док нисам била сигурна да ништа више није остало. Приметила сам да је Силви покупила сво ђубре и одавде, тиме ме поштедевши поновног враћања унутра. Закопала сам све кости у ону рупу, убацила теглу у последње буре, затворила га и отишла сам одатле не окренивши се више.