Са друге стране зида

     Прошло је дуго времена од како сам последњи пут записала нешто у дневник, а не само набрзака забележила на чему год да ми је било при руци. Претходни не могу ни да пронађем. Много ствари се догодило. Многе ствари сам проживела о којима нисам могла ни да сањам. Упознала сам неке врло занимљиве личности, видела безбројне природне лепоте и искусила сам много тога, али поврх свега стекла сам пријатеља за цео живот. Она је и омогућила да се упустим у овако невероватане авантуре, што и није тако чудно, обзиром да је и она толико невероватна. Можда би било добро да почнем од почетка. Наш први сусрет ћу памтити док сам жива, а он се одиграо пре много година, док сам још била мала радознала девојчица, жељна игре и авантуре...

      Било је то јутро као и било које друго, родитељи су опет били одустни. Седећи заваљена у тршчаној столици након доручка који ми је Мира оставила на тераси пажњу ми је, по ко зна који пут, привукао зид који је окруживао наш градић. Никад нисам била са друге стране тог зида и знатижеља ме је изједала. Покушала са да скренем мисли са зида и мистерије шта се налази иза њега тако што сам наставила да читам књигу коју сам јуче започела. Међутим, то ми није дуго држало пажњу, могло би се рећи да ме је заправо и инспирисало. Ниједна авантура није почела тако што седиш кући и надаш се да ће нешто занимљиво да се деси. Немали број пута смо Марко и ја ковали планове како бисмо могли да прођемо на друго страну, али увек би нас омели његови родитељи који би га вратили кући кад год би нас спазили заједно. Није тај зид био ништа нарочито. Сачињен од обичне црвене цигле, зарастао у бршљен, мало оронуо на неколико места. Невероватно је како се перцепција мења током времена. Тада, тај зид ми се чинио као огромна непремостива препрека, осећала сам се тако ситно када сам стајала у његовом подножју, и без обзира колико дуго ходала дуж њега, никад нисам стигла до његовог краја. Сад се тај зид не чини толико големим, када бих се попела на неке омање мердевине вероватно бих могла да провирим на другу страну. А другу страну је стварно вредело видети. Немајући мира тог дана, започела сам своје стандардно патролирање дуж зида, надајући се да ће овог пута нешто бити другачије. И коначно, срећа ми се осмехнула. Неко је оставио гомилу кутија наређаних уз зид, таман довољно да се преко њих, и уз помоћ неколико рупа насталих од испалих цигли, попнем на сам врх. Прво што сам урадила је да се окренем и уверим да ме нико није приметио, нисам желела да упаднем у невољу када сам била тако близу откривања мистерије која ме је толико дуго копкала. Поглед који ме је дочекао са друге стране зида је био неодољив, сећам се да сам седела на њему и упијала призор док ми ноге нису скроз утрнуле од седења на неудобној цигли. Преда мном се простирала ливада окупана сунцем која се благо спуштала до језера на ком се рефлектовала шума којом је било опасано са друге стране. Шума се настављала у недоглед, а у даљини су се назирале планине које су скоро биле скривене у облацима. Све је одисало неком чистом и мирном енергијом. За мене, која сам до тад дрвеће виђала само у парковима, а травнате површине које сам знала нису покривале више од пар метара квадратних овај пејзаж је деловао као магија. У неком тренутку сам се запитала зашто ме родитељи никад нису повели са собом када су одлазили на посао са друге стране зида. Сигурно нису имали разлога да крију овакву лепоту од мене. Одговор на ово питање сам добила већ кроз неколико сати, али га нисам истински разумела све до неколико година касније. Као што сам већ рекла, из транса у који сам запала су ме тргли трнци у ногама које више нисам осећала. Пажљиво сам се промешкољила не бих ли покренула циркулацију и осмотрила своју непосредну околину. Требало је спустити се на другу страну и осетити траву под ногама. Недалеко од места на ком сам седала сам приметила да се земља уздиже скоро до половине зида, да има снега ово брдашце би било идеално за санкање. Кад ми се мало повратио осећај у ногама отпузала сам до тог места, плашила сам се да ће ме неко приметити ако будем ходала по зиду, ионако сам била лако уочљива у белој хаљиници коју сам носила. Силазак низ зид није прошао баш како сам се надала. Спуст је био стрмији, а брдашце није чинила само земља, већ гомила отпадног материјала са неког градилишта које је обрасло травом. Оклизнула сам се на најлон који нисам приметила и исклизала до подножја. Приликом пада ми се обод хаљинице закачио за металну шипку која је штрчала из земље. На срећу, нисам се повредила, осим што сам се мало угрувала, али сам се прописно уплашила. Чак ни десетине лептирова који су се разлетели на све стране, узнемирени мојим падом нису у потпуности успели да ми разбију страх, али су ме ипак довољно опчинилли да почнем да их пратим у лету, додуше овог пута много опрезније. Избегавајући разноразне шипке и бетонске громаде које су ту и тамо штрчале из траве стигла сам све до ивице пропланка и почетка шуме. Радозналост је била јача од мене, како дрвеће није било густо збијено, шума је била прилично светла и ја сам се безбрижно запутила у њу.