Ноћна мора
Прво поглавље
Мрак ме окружује са свих страна. Осећам чудну укоченост у леђима, као да сам дуго лежала на тврдој подлози. Не препознајем материју под собом. Није ни земља ни камен. Мекано је да би било камен, а сувише је глатко да би било земља. Дефинитивно није дрво нити постеља коју ме је Силви научила да припремим од маховине и гранчица. Силви! Не могу да се сетим где смо преноћиле, али то што није поред мене је дефинитивно алармантно. Ни једна ни друга више не желимо да се одвајамо. Не након свега што смо прошле. Још увек нисмо дошле у фазу да се осећамо безбедно ако нисмо једна другој на видику. Питам се колико ће времена проћи пре него што престане да ми буде потребна физичка блискост као вид неме утехе. Приметила сам да кад год мисли почну да ми лутају на ту страну Силви се некако нађе у близини да ми гурне њушкицу у шаку или се очеше репом о мене. Док спавамо, увек смести шапицу на мене, као да се осигурава да ћу бити ту и ујутру, иако је већ склупчана у мом загрљају. Што сад није био случај.
„Сил..."
Боље да је не дозивам, шта ако су нас пронашли. Али то је немогуће. Не. Дубоко удахни. Сконцетриши се. Прво одреди где се налазиш. Hmmm чини се да простор није велик, са раширеним рукама скоро да могу да пипнем ивице са свих страна, али не могу да одредим висину. Изгледа да простор није природан, сувише је коцкаст и кружно има избочине правилног облика и размака, скоро као мердевине. Можда могу да се попнем.... Тешко, сувише је клизаво од кондензације и глатко је. Боље да одустанем од безуспешног покушавања, већ сам се задихала и ознојила. Неприродно је вруће и загушљиво. И скучено ... Шта ако су нас ипак пронашли. Не постоји друго објашњење за ситуацију у којој се налазим. Уместо металних решетки почастили су ме пластичном коцком! Пластика, па да, то је материјал који ме окружује. Да не знам боље помислила бих да се налазим у пластичној флаши. Макар судећи по облику.
Туп! Туп!
Шта је то било?
Туп! Туп! Туп!
Звучи као да неко лупа о зид пар метара од мене. Чује се и неко гребање. То мора да је Силви, вероватно су и њу ухватили као и мене!
„Силви! Силви! Да ли ме чујеш?!"
Тишина... А затим је уследило махнито гребање. То мора да је она, сигурно покушава да се пробије до мене. Али ја немам начин како да пробијем овај зид. Лупање и шутирање не помажу. Зашто сам већ остала без даха? Ах, набила сам и температуру у овом маленом простору. Не могу да поднесем ову спарину, ако се овако настави брзо ћу дехидрирати. Где су ме ово сместили. Ништа нема смисла. Не смем да дозволим да ме савлада страх! Морам да изађем одавде, морам да дођем до Силви. Силви...
Како ли је она, да ли је и њу страх као мене? Не верујем, увек је она била храбрија. Ипак, тешко је заборавити како је мајушно и немоћно изгледала у оном кавезу...
Зашто су ми капци оволико тешки, ни руку више не могу да подигнем? Изгледа је лупање и викање узело данак. Ваздух је тежак, нема довољно кисеоника у њему. Нисам смела да дозволим паници да превлада.
Ваздух је тежак... спарно је...
Исто као прошли пут... Ах, не желим никад више да осетим тај мирис трулежи и антисептика. Силви, где си? Да ли си успела да се спасиш? Извини што не могу да ти помогнем...
Тако сам уморна, само ћу мало да одморим...
Од кад је тако тешко дубоко удахнути....