Уз трзај сам се пробудила и халапљиво почела да удишем ваздух. Осетила сам како ми је Силви склизнула са груди од наглог покрета, али нисам успела одмах да дођем себи. Осећај гушења и потпуне немоћи, као и смрад још су били сувише опипљиви, још увек се нису повукли у потпуности. Полако, али сигурно сам почела да се прибирам. Прво сам се сконцентрисала на њене љубичасте очи. Није скидала забринут поглед са мене. Затим сам стегла маховину под прстима и осетила мирис свеже земље. До свести ми се полако пробио и цвркут птица који је над‌јачао звук лупања мог срца, које ми се чинило да ће ми искочити из груди. Још једна ноћна мора. Питам се када ћемо престати да их имамо. Знам да их и Силви има, немали број пута сам и ја њу морала да будим и тешим. Када ћемо се поново осећати безбедно? Иако смо, вероватно подсвесно, бирале отворена поља у последње време, осећај спутаности, скучености и страха нас није напуштао. Бити тако затворен и притом потпуно изолован је било страшно искуство. Мислим да је време да се суочим са свиме што се десило. Не могу довека да бежим и да се претварам да се ништа није десило. Можда ће ми помоћи да све запишем, као што је требало још давно да урадим:

Увек када се присећам ових догађаја прва ствар која исплива на површину је смех. Громогласан смех гомиле која ме окружује. Сви се смеју као да гледају најсмешнији шоу на свету. „Шта бленеш ко да игра мечка?!" Колко пута сам то чула као мала. Питала сам се како то изгледа, мора да је баш слатко и бизарно. Замишљала сам дебелу мечку у некој сукњици око струка како се раздрагано њише. Нисам била у праву. Овде, у граду у сред недођије, који посећују само људи упитних занимања путујући од тачке А до тачке Б, сам се уверила како то заправо изгледа. Дефинитивно није било слатко. Испред мене је на задњим шапама стајала мечка са брњицом око њушке. Била је млада, није достигла своју пуну величину још увек. И била је мршава. Премршава. Са офуцаним крзном без сјаја. „Игра" се састојала од њених невољних покрета лево десно и ударањем предњим шапама о под као да скаче у месту. Човек који ју је контролисао је држао ланац у руци, док је други ударао у даире. Ланац није био закачен за брњицу, она је више била украсна и служила је да мечка не може да отвори уста. Не, ланац је био директно закачен за њену њушку и нос, свако цимање ланца на ову или ону страну би болно растегло ту осетљиву кожу. А људи су се и даље смејали... Закорачила сам унапред, али ме је стисак нечије руке на рамену зауставио. Кад сам погледала ка горе срела сам одлучан поглед човека који је сетно одмахнуо главом, дајући ми знак да се не мешам. Не знам зашто, можда због саосећања које му се одражавало на лицу или сигурности који је његов стисак пружао, али послушала сам га. Док се наша мала нема размена одигравала, мечка је била спакована у неки маслинасти комби и све троје су нестали са трга који се брзо расчишћавао сад кад више није било „забаве". Скрушена сам се вратила у шуму где ме је чекала Силви. Док сам још увек пребирала мисли по глави о ономе што се управо одиграло приметила сам крајишком ока ћошак малопре поменутог комбија како се пробија кроз неки једва приметан путељак. Обзиром да овај пут није био асфалтиран, једва да је био и проходан, није било тешко пратити га. Што смо нас две наравно и урадиле.

 

Убрзо се зауставио испред капије скривене у шибљу, да би се након пар минута изгубио иза ње. Сад кад смо имале одакле да кренемо, није било журбе. Пети се на врх ограде која делује као да припада тајној бази се није чинило као најпаметнија идеја, а искрено, није деловало ни лако. Шибље је било танко, а зид је био висок и гладак. Прилично сам сигурна да је и врх био обезбеђен бодљикавом жицом или шиљцима. Уместо тога бациле смо се на истраживање коме „тајна база" припада (како смо је Силви и ја назвале у шали). Направиле смо круг око комплекса и установиле да је тајна база заправо вила са повећим двориштем. За разлику од неколико прилично кич вила које су одскакале у претежно сиромашном граду, заправо мало већих кућа, ова је била урађена са стилом. Део од ког смо ми почеле да истражујемо је био припојен уз шуму и највероватније је водио у задње двориште. Главна капија је била велика, израђена од кованог гвожђа и откривала је врло брижљиво одржавано двориште. Лева страна дворишта је била опасана зидом који је некада припадао храму или тврђави, а који је сад штрчао из омањег брдашца. Цео амбијент је био употпуњен омањим језерцем. Ништа није указивало да се власник бави сумњивим радњама. Јер улазак комбија са мечком, која је злоупотребљавана, на тајна врата дефинитивно спада у сумњиву категорију. Не сећам се колико пута смо обрнуле круг покушавајући да нађемо слабу тачку кроз коју бисмо могле да се ушуњамо док Силви није нагло променила тактику. Нисам сигурна да ли је нешто чула или намирисала, али се од‌једном узнемирила и отрчала даље од имања. Мало је потрајало, али после неког времена је деловало да је пронашла шта је тражила. Укопан у земљи се налазио отвор са зарђалим решеткама које су биле до пола изваљене. Када сам мало раскрчила растиње око њега приметила сам да је камен од ког је био сачињен исти као онај на поседу, вероватно су припадали истој древној грађевини, што је значило да су постојале велике шансе да овуда можемо доћи и до имања. Са том идејом смо се упутиле унутра.

 

Спуст је био изузетно стрм, очигледно није био намењен за људску употребу, можда је био вентилациони отвор или нешто слично. Температура је већ након неколико корака драстично опала, а до нас је допирао непријатан мирис устајалости и још нечега што нисам могла да одредим. Мирис се само интензивирао када смо се из отвора ненадано скотрљале у повећи ходник. Део у коме смо се ми нашле није био осветљен, али се недалеко налазило рачвање са ког је допирала вештачка светлост неонки. Одлучиле смо да прво испитамо ове мало мрачније делове док не добијемо неку идеју где смо се тачно обреле. Унутрашњост ове, сад већ подземне грађевине, је била попут лавиринта. Неки делови су очигледно били новијег датума и зидани по потреби. Нашли смо неколико закључаних врата и пар напуштених омањих просторија. Деловало је да се овај део није активно користио. На једном зиду смо пронашли план целокупног комплекса, цела структура је могла да се подели на пет целина са два главна ходника која су била у облику слова "h" и много мањих ходника који су водили ка просторијама различитих величина. Део у ком смо ми биле је био означен као „Складиште" и осим једне веће просторије која је била обележена као магацин састојао се од много малих просторија обележених знаковима попут остава, опрема, залихе, роба, техника и архива. Намена четири преостала блока ми је била мало необична, додатну збуњеност је уносила чињеница да је све било преведено на три језика, од којих су један чинили потпуно непрепознатљиви знакови. Најближе складишном блоку су налазио блок који је носио назив „Просторије за држање". Он је ходником био подељен на два дела. Највећа просторија у целом комплексу припадала је овом блоку и налазила се одмах поред складишног дела. У њој су се налазила четири низа правилно распоређенених квадрата. Овај распоред ме је асоцирао на боксове у којима су држали псе на нелегалним фармама за размножавање популарних пасмина. У њеном наставку су се налазиле мање просторије обележене чудним називима попут CA, RE, Ro1 итд. Део који се налазио преко пута складишта је имао главни ходник окружен нишама и један мањи ходник који га је по средини спајао са делом који је био обележен као „Одстрањивање", а припадао је блоку „Истовар". Овај део се налазио одмах поред капије и није вратима био одвојен од најширег ходника. Комби са мечком је очигледно морао да се налази овде, јер су даље ходници били сувише уски за њега. Претпостављала сам да се сама мечка налазила у делу поред који је био обележен као Просторије за држање. Срећом, он нам је био и најближи. Од преостала два блока један је био подељен у две подсекције „Експерименти" и „Лабораторије". Све просторије овде су биле обележене као лабораторије или амбуланте за различите намене, са понеком мањом просторијом обележеном као складиште. Блок под називом „Екстракција" ме је највише збуњивао јер његову намену нисам могла ни да погодим. Он није био велик по величини и био је смештен директно преко пута врата од највеће просторије, оне са боксовима. У оквиру њега се налазила и једна мања просторија која је била обележена као „Хитне интервенције". Нисам хтела да трошим енергију на погађање шта би ово могло да значи, већ сам одлучила да ћу прво свратити до архиве и ту покушати да откријем шта је заправо ово место, пре него што се упустин у лоцирање мечке и комбија. Пажњу ми је привукао натпис „приватне просторије" на зиду најудаљенијем од улаза. Овај натпис као да је обележавао врата, али просторије ка којима су врата водила нису била обележена. Такође, положај врата је био стратешки постављен тако да је био олакшан приступ највећем броју лабораторија у обе подсекције овог блока. Ако бих морала да погађам, рекла бих да су приватне просторије припојене вили, док је део са истоваром био улаз из задњег дворишта.

 

Силви је све време нашег боравка овде била благо накострешена и видно узнемирена, што је потврдило моје убеђује је да би требало прво свратити до архиве не бих ли добила увид у то шта могу да очекујем. Она је вероватно већ имaла идеју шта се овде дешава на основу мириса и звукова који су мени били недоступни. Архива је била омања неуредна соба пуна разбацаних кутија. Једна од њих је лежала на поду отворена, са неколико фасцикли које су испале на под поред ње. Кутија је била обележена као „Екстракција". Иако ми је намера била да сазнам више о блоку „Просторије за држање" ка ком сам се запутила покупила сам тих неколико фасцикли да их прелистам. Први који ми је допао под руке је објашњавао процес екстракције, отуд и име, жучне киселине из месечевог медведа пре свега, као и њену каснију намену и начин употребе. Мислила сам да је ово постало илегално у свим земљама јер је пронађена синтетичка супстанца која има исти ефекат кад је у питању третман јетре и камења у жучној кеси. Већина осталих намена није била доказана, чак су и у фајлу биле наведене као маркетиншки трик без потребе за пажљивом употребом исте. Остатак фајла је наводио начине екстракције, као и најефикасније начине да се реше проблеми проузроковани истим. Осим шприца и катетера наводи се отварање канала од жучне кесе до стомака медведа кроз који киселина може слободно да капље. У напомени стоји да се води рачуна приликом употребе металних цеви за ово јер ако зарађују у телу медведа могу довести до инфекције. Даље се наводи којим антибиотицима се инфекције могу третирати, које су очигледно неминовне. Такође се наводи како и које туморе уклонити који настану око предела екстракције, што је очигледно исто био чест случај обзиром да је наведено у општим белешкама. На самом крају су биле инструкције како одстранити медведе који више нису употребљиви и које делове сачувати за црно тржиште, попут шапа и очњака. Згрозила сам се од помисли у којим ли условима живе ова дивна створења. И колико дуго могу да издрже у истим, обзиром да им је животни век око 3 деценије. Остали фајлове су садржали појединачне случајеве са фотографијама који су ми показали да немам довољно маште кад је у питању људска окрутност. На фотографијама су се видели медведи у кавезима малтене мањим од њих самих, са отвореним ранама на стомацима и гомилом других здравствених проблема од разних болести до дехидратације, неухрањености, рана по телу и нисам могла даље да наставим. Затворила сам фајлове и очи не бих ли обрисала виђено, али слике су наставиле да ми се ређају једна за другом, наизглед без краја. Крици, налик дечјим, али ипак очигледно нељудским, су ме натерали да оставим све и као хипнотисана кренем у правцу из ког су се чули, а ка ком сам се првобитно и упутила.

 

У две нише, једна преко пута друге су се налазили мечићи месечевог медведа. Док сам ја дошла до њих крици су замрли. Неки од мечића су лежали на поду, спутани ланцима тако да не могу да устану, тако да не могу ни главу да одигну са пода. Други су стајали на задњим шапама, леђима уза зид, такође оковани. Два мечета најближа нама су тешили једно друго док су се трудили да се одрже у неприродно усправном полажају како се не би угушили. Силви им је одмах пришла и почела додатно да их теши, у исто време испитујући како би могла да покида ланце. Обема нам је било јасно да је то немогуће без да их повреди. Једино упозорење које сам имала пре него што ме је неко зграбио за руку је био преплашен крик мечета које ми је било најближе. Човек који ме је зграбио ме је силовито окренуо и треснуо о решетке о које сам до малопре била ослоњена покушавајући да дохватим мечиће. Лупила сам главом о метал и стиснула очи од бола. Осетила сам како је Силви јурнула поред мене да ме заштити, али кад сам отворила очи већ је била затворена у малени кавез. Да нисмо биле на овом језивом месту овакав пропуст јој се никад не би догодио, то што није чула двојицу људи како нам прилазе је доказ о томе колико је била потресена. Обојица су била грубих израза лица. Видело се да су изненађени што су нас овде пронашли, али док су мене вукли, а Силви носили кроз ходник почели су задовољно да разговарају, повремено упирући прстом ка Силви. Деловало је као да очекују награду од особе ка којој су нас водили, пошто очигледно нису били главни овде.

 

Смрад је био неподношљив и изненадан. Од мириса трулежи, измета и антисептика ме је нагло спопала мука и пресамитила сам се на поду уз оштар бол у коленима када су ударила у бетон. Човек који ме је вукао је био видно изнервиран и цимнуо ме је на ноге таквом силином да сам мислила да ће ми ишчупати руку из рамена. Једва сам имала времена да региструјем низове кавеза пуних медведа кроз велика врата које је неко отворио на блоку Екстракција. Документација о овом блоку је била застрашујућа, али права ситуација је била још монструознија. У тренутку када су се врата затворила за човеком који је гурао нешто на колицима пред собом Силви је испустила срцепарајући крик, попут јецаја. Никад у животу нисам чула нешто болније. Срце ми се стегло гледајући је како цвили у том претесном кавезу, жалећи не себе, већ све друге животиње о чијим смо окрутним судбинама посведочиле овде. Остатак пута ми је прошао као у измаглици. Од суза сам једва видела просторије поред којих смо пролазили. Зауставили смо се испред дебелих металних врата са неколико компликованих брава. Човек који је држао Силви је позвонио на нешто налик интерфону.

Док смо чекали да неко отвори врата прошло је довољно времена да се у потпуности смирим и почнем да обраћам пажњу на околину. Схватила сам да смо дошли до дела који је био обележен као Приватне просторије. Особа која је отворила врата је изгледала као неки млади господин из романа и у потпуности је одударао од целог амбијента, заправо, изгледао је као да не припада овом целом подручју. Иза строге маске могла је да се примети изиритираност што су га позвали и пре него што је завршио шта је имао да им каже поглед му је пао на Силви.

​

„Шта то имамо овде?".

 

Нагла промена акцента који више није звучао неприродно због очигледне употребе нематерњег језика ме је замало омела у реализацији да сам сад заправо разумела шта говори. Ово ми је дало наду да ћу можда успети да постигнем неки договор са њим, али пре него што сам успела да проговори неколико речи човек који ме је држао ме је цимнио и припретио ударцем. „Господин" је направио згађен израз лица који нисам сигурна да ли је био упућен мени или њима док је уносио Силвин кавез дубље у просторију која се чинило да припада вили.

​

„Затворите је негде за сад и испразните Лабораторију 1. Биће ми неопходна да поближе испитам ово створење."

​

Када се нико није померио схватио је да се грешком обратио на погрешном језику. Брзо је поновио своје инструкције и затворио врата за собом. Успела сам да ухватим Силвин поглед који је мало смирио панику у мени. Била је одлучна и љута, што је значило да ни ја нисам смела да се предам. Када су почели да ме вуку кроз ходник договарајући се нешто међу собом себи сам поставила циљ да утврдим где се налазим.

Испоставило се да то и није био тако тежак задатак обзиром да су се упутили право у Лабораторију 1. Очигледно им је то био приоритет. Прво смо прошли кроз дезинфекционо зону а затим ушли у велику просторију пуну опреме. У једном углу сам приметила неколико кавеза са зечевима и учинило ми се да сам видела и једног мајмуна пре него што смо зашли за зид који је припадао складишту у оквиру лабораторије. Сместили су ме у неку столицу и поново припретили пре него што су се разишли да распремају. Брзо су ме заборавили што ми је дало могућност да испитам полице и друге површине око мене обзиром да је било очигледно да постоји само један излаз одавде и да му се ја из моје позиције нећу ни приближити пре него што ме ухвате. Сто испред мене је био хаотичан и пун папира. Деловало је као да особа која ради за њим не може да се одлучи само за један „пројекат". У једнаким количинама су били помешани разни извештаји, анатомски цртежи разноврсних животиња, научни чланци и хемијске формуле. Полица иза мене је била једнако збуњујућа - пуна епрувета и чинијица са неким непознатим супстанцама. Неке су мирисале баш пријатно, док су друге смрделе на хемикалије. У чинијицама су се налазиле чудне супстанце. Већина их је била попут неке пасте са шљокицама или су биле јарких боја. На једном стаклу су биле развучене све могуће нијансе црвене боје и тек кад сам приметила кутијицу поред стакла било ми је јасно да је у питању кармин! У том тренутку сам зачула крике узнемиреног мајмуна и окренула се на време да видим како га износе из просторије, заједно са осталим кавезима. У последњем кавезу који је заправо била стаклена кутија са отвором за главу сам видела зеца чија је цела једна половина тела била обријана, а на кожи су му се виделе разне иритације попут пликова и отворених рана.

Један од двојице људи задужених за мене ми је пришао и убацио ме у кавез које се налазио у складишту. Нисам хтела да плачем, нисам хтела да им пружим то задовољство, нити разлог за додатне претње физичким насиљем ако не престанем, па ипак, осетила сам како ми се сузе сливају низ лице чим су затворили врата за собом, оставивши ме у потпуном мраку. Није било ничега да ми одвуче пажњу са мисли о хорору ком смо присуствовале, о страху за будућност и бригу о томе шта ли раде Силви сада. О апсолутној немоћи и поразу које сам осећала. Неме сузе су се ускоро претвориле у јецаје који су се наставили све док од изнемоглости нисам заспала сном који није обећавао одмор.