Поново са друге стране

   Чекање и планирање се исплатило и још једном сам се обрела на не-тако-безбедној ливади, а затим и у шуми и било је само питање тренутка када ће ми се путеви поново укрстити са Силви. Прошло је дуго времена од како сам била на својој првој авантури у шуми, тако да сам се, што уопште није зачуђујуће, обзиром да се то десило и први пут, изгубила. Овог пута није било тако занимљиво као први пут. Што сам дубље ишла у шуму и што је више времена пролазило без трага о Силви то су све више почеле да ми се јављају мисли попут „Шта ако је отишла негде другде? Шта ако јој се нешто десило? Шта ако је љута на мене јер се нисам вратила раније или ако мене криви за уништавање шуме такође? Шта ако су ме слагали и ипак јесу нашли Силви и заробили је?“ и томе слично. Мрачне мисли су ме све више и више притискале тако да нисам обратила пажњу кад су ми кораци отежали и кад ми је све више снаге требало да се пробијам напред. Ускоро око мене није било скоро никаквог дрвећа, а земља је постала тотално мекана и водена. Ноге су ми пропадале у тло све више са сваким новим кораком и тада сам схватила да сам се нашла у сред мочваре. Обрнула сам се око себе, али нисам успела да установим куда је безбедно да се вратим. Свуда около је била вода, са понеким брдашцем које је ту и тамо извиривало. Успела сам да доскочим на најближе суво острвце и даље од блата у коме сам била заглављена. Сада сам могла на миру да прегрупишем своје мисли и да смислим шта ми је чинити. Пажљиво сам осмотрила околину и почела да разрађујем план куда је најбезбедније проћи. Иако је мочвара била језиво место, више нисам била мала девојчица, знала сам да ми не прети никаква опасност све док сам пажљива. Колико год мутна површина воде деловала сумњиво ипак није скривала никакве опасне животиње, предатори који вребају на нашим просторима не залазе на оваква места, зар не? Удахнула сам дубоко и сконцентрисала се на следећи скок. У почетку сам лепо напредовала, али нисам могла да одредим који део шуме је сув, а који ме води дубље у мочвару. Све је деловало исто, прекривено шипражјем док не откријеш да се испод папрати крије још воде. Додатни проблем је представљало то што се у води, али и на острвцима налазило много пластичних флаша и сличног отпада скривених или полускривених у блату, што је моје доскоке на релативно суве делове чинило све нестабилнијим и клизавијим. Није ми било јасно како се толико пластике нашло на једном месту, у нашем граду пластику је било скоро немогуће наћи, поготово флаше, сви су користили стаклене или неке друге материјале. У неколико наврата сам морала да прођем директно кроз воду до следећег острвца. То не само да је било непријатно, већ је било и опасно. Ноге ми нису ни додиривале дно, већ сам могла да осетим да ходам по слојевима пластике која је крцкала под мојом тежином. Таман кад сам мислила да сам скоро стигла до следеће безбедне зоне, лева нога ми је пропала скоро до колена у муљ и ђубре. Рукама сам се једва задржала да не паднем скроз, али сам се зато цела испрскала. Дуго сам се мучила да извучем ногу, која као да је била заглављена у неком отвору. Када сам коначно успела видела сам да мојим мукама није дошао крај. Одглавила сам ногу, али сам остала без ципеле. Почела сам да рукама разгрћем флаше, муљ и ко зна шта још, али нисам успевала да је напипам. Озлојеђена, попела сам се на острвце ка коме сам се првобитно и запутила и срушила се на земљу намргођена. Ионако сам била цела већ прљава, није као да ће ме неко због тога грдити. Била сам уморна, мокра и било ми је хладно. Остала сам без ципеле, али ми је макар ранац још увек био безбедан на леђима. Није све тако црно. Натерала сам се да устанем. Морам да признам, стајати боса у мокрим чарапама и правити гњецаве звукове слободно мрдајући прстима у блату и није баш био пријатан осећај, али није био ни толико одбојан колико сам мислила да ће бити. Пало ми је на памет да изујем и другу ципелу, како бих поправила баланс, али сам брзо одбацила ту идеју обзиром да нисам знала шта се све крије у муљу. Овако ми је макар једно стопало било заштићено од потенцијалних повреда. После пар тренутака самоохрабривања, чврсто сам стегнула ручке од ранца и окренула се да наставим даље са новом одлучношћу. Од страха сам се скоро срушила назад у мочвару, једва сам се задржала за неку грану да не паднем опет. Тик испред мене је из воде до пола извиривао крокодил! Откуд крокодил овде! Пре него што сам успела било шта да урадим, са гране за коју сам се држала је скочила Силви одмах до крокодилових чељусти. Шок што је поново видим је брзо заменио страх и викнула сам на њу да бежи одатле. Искривила је главу и зачуђено ме погледала, затим је елгантно шапицом гурнула балван поред себе који се благо заљуљао. Балван. Страшни крокодил због ког сам скоро искочила из коже је био балван! Никад у животу се нисам осећала тако постиђено, какав блам! Образи су ми горели и сакрила сам лице рукама. Нисам овако замишљала наш поновни сусрет... Чула сам пљускање воде и брзо дигла поглед. Зар ме Силви тако брзо напушта, можда се она не радује што мене види? Осетила сам благу постиђеност што сам уопште тако нешто помислила кад сам је видела како израња из мочваре и носи моју изгубљену ципелу у устима. Вода и прљавштина се цедила са њеног дивног крзна када ми је пришла и спустила ципелу испред мене. Нисам више могла да се суздржим и чврсто сам је стегла у загрљај. На тренутак се укрутила у мојим рукама, као да је ненавикунта на туђ додир, али се брзо опустила и наслонила своју главицу на мој образ. Много ми је недостајала, иако смо само један дан провеле заједно пре тога.

   Наставак пробијања кроз мочвару није могао да се пореди. Као и прошли пут, Силви као да је знала неке невидљиве стазе. Наводила ме је куда да идем и врло брзо се пробијање претворило у игру. Ускоро сам и ја могла да уочим чврсто тло и наставак шуме, једини проблем је био тај што се између нас испречио повећи комад воде који је деловао дубоко. Силви је са лакоћом скочила на срушено дебло које је извиривало из воде, а затим доскочила на обалу. Морала сам да се дивим њеној грациозности и самопоуздању иако је била блатњава колико и ја. Села је на обалу и очима ми говорила да је на мене ред и да и ја то могу. Нисам баш била тако сигурна у то, али ме је њен поглед охрабривао, осим тога, нисам могла поново да се брукам пред њом. Залетела сам се и не баш тако грациозно, али једнако успешно, сам се нашла на обали. Коначно сам имала чврсто тло под ногама и све је деловало много лакше. Кратко смо пешачиле кроз шуму када сам опазила малено језеро. Упутила сам се ка њему не бих ли скинула бар мало блата се себе које је непријатно почело да се суши на мени. Силви се оштро побунила против мојих намера и овог пута сам одлучила да је послушам из прве. Иако ми је било криво што морам да наставим шетњу прљава, а језеро је деловало довољно безопасно, знала сам да је ово њена територија тако да сам веровала у њену процену. Недуго затим смо избиле на ливаду и на друго језеро. Осим величине нисам могла да приметим никакву разлику између овог и претходног, али ми је Силви дала знак да нам је ово дестинација. Када је стигла до обале протресла се цела и сво блато је спало са ње пре него што је склизнула у бистру воду. Нисам разумела зашто то није урадила чим је изашла из мочваре кад је већ могла, сигурно је и њој било неугодно да хода тако улепљена. Онда ми је синуло. Солидарисала се са мном. Лице ми се озарило и весело сам и ја ускочила у воду. Дан је био леп и топао, вода је била таман за купање и ми смо већи део поднева провеле брчкајући се и сунчајући се.